Силван тим

НОМАДСКИ ЖИВОТ У ПРИЛЕПУ

Ако су традиционални номади били људи без сталног боравка и у непрестаној потрази за кишом, водом и пашњацима, себе би у ових пет дана боравка по Прилепу и околини могли назвати савременим пењачким номадима. Ноћи смо проводили под ведрим небом и светлом месеца, међу стенама или боровом шумом а дане у потрази за идеалним камењем за пењање и правом стазом до златне јабуке на Златзоврву.

Природни болдеринг је пењање по мањим природним стенама и већем камењу, без употребе појаса и ужета, при чему се за осигурање користи “crash pad“ (специјална врста преносиве струњаче). На стенама око Прилепа, у фантастичном пејзажу, смештено је највеће и најпознатије болдер пењалиште на Балкану. Четири дана пржили смо прсте на оштрим гранитним стенама и тестирали своје физичке и менталне границе.

Дан одомора од пењања искористили смо за планинраски успон на Златоврв (1.422 м) који се показао као посебан изазов. Успон на овај врх захтеван је чак и ако знате тачну руту до њега, док у супротном може прерасти у праву авантуру. Врх са громобраном у облику крста и златном јабуком на њему, са свих страна окружен је стрмим стенама и није лако пронаћи прави пут до њега, иако сада на делу стене стоји и кратко уже. После мало захтевног и нимало наивног пењања кроз стенске процепе ипак смо успели да пронађемо праву стазу и стигнемо до врха.

Стигли смо да обиђемо и остатке Марковог града, средњовековне тврђаве и једне од престоница српског царства под Душаном Силним а касније и под Краљевићем Марком, по коме и носи име. Такође, и да се расхладимо у Прилепском језеру. Остаје сјајан утисак о феноменалним могућностима за пењање и планинарење кроз фантастичне природне пејзаже, али и горак утисак људског немара и небриге за природне ресурсе, на шта смо и у Србији већ добро навикли а овде је још израженије.

СЛАБО ДИВАНИМ МАЏАРСКИ
.. нешто мало, а и то с грешком
течно говорим рукама и перфектно се служим смешком
али мађарски не умем, дај, научи ме, леба ти
нисам мого да помислим да ће ми тол'ко требати

Лепо је Ђоле певао а има и много истине и симболике у његовим песмама. Тако је нас пут поново повео у Мађарску, после три године зову нас неке нове ферате, неки нови крајолици и нове прилике да упознамо њихове лепоте. И колико год да знамо да је Мађарска лепа земља увек се позитивно изненадимо оним што видимо, и колико год да знамо да су мађарске ферате тешке опет нас и то изнанади, и колико год да знамо да поред нашег слабог дивањења маџарског, њихово дивањење српског али и енглеској је још слабије увек се изненадимо и томе, па ко Ђоле учимо да говоримо рукама и служимо се смешком :)

Наш циљ је овога пута била најтежа виа ферата у Мађарској, виа ферата Демјен са рутом “Rekviem“, оцене F. База нам је био Егер, леп туристички градић са бањским садржајима, 140 км источно од Будимпеште. Виа ферата Демјен смештена је у истоименом селу, 10-ак км јужно од Егера. Између њих обишли смо и лепо језерце Ласковолђи, као и велнес центар и каскадне термалне воде у Егерсалоку. Посетили смо и село Фелшетаркањ, такође 10-ак км удаљено од Егера, али у правцу севера. Овде смо попели једну лепу и много лаганију ферату од оне у Демјену, пробали и спортске смерове и прошетали стазом око лепог језерцета. Ближе описе можете прочитати уз фотографије у објави.

НА ГАЗИМЕСТАНУ
Данас нама кажу, деци овог века, да смо недостојни историје наше...

Давне 1904.године Милан Ракић написао је ову бесмртну песму, бесмртну као наши јунаци чијом крвљу заувек прожета је света земља Косова и Метохије и чије душе још лебде над пољем косовским. И као што је митрополит Јоаникије претходно на видовданској литургији у Манастиру Грачаница рекао да ниједан верујући Србин не мисли да је Косово и Метохија изгубљено, тако и све оно што смо на Видовдан лета господњег 2025-е потом видели на Газиместану даје наду и сведочи о несаломивом духу српског народа. А туђин то види, то зна и то га боли и фрустрира. Јер није довољно да отима, да хапски и да убија. Живеће Србија док живи дух Србина.

Спомен комплекс на Газиместану је непокретно културно добро Републике Србије од изузетног значаја. На овом историјском простору одиграо се на Видовдан 1389.године један од најзначајнијих догађаја српске историје - Косовска битка, нераскидиви део колективног сећања и идентитета Срба. На узвишењу пространог косовског поља подигнута је 1953.године, по пројекту Александра Дерока, камена кула висине 25 м, у чијој су унутрашњости исписани стихови епских песама косовског циклуса.

И да за крај завршимо са наставком ракићевих речи из песме „На Газиместану“;
„Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!“

#газиместан #косовоиметохија #силвантим

ГРАЧАНИЦА СВА У СЈАЈУ ДОЧЕКУЈЕ ВИДОВДАН
❤️💙🤍
„Са Косова зора свиће, свиће, свиће нови дан.
Грачаница, сва у сјају, дочекује Видовдан!
Ој Косово, Косово, земљо моја вољена,
Земљо славних витезова Лазара и Милоша!“

Грачаница се налази 10 км југоисточно од Приштине, на магистралном путу Приштина–Гњилане. Лежи на речици Грачанки, десној притоци Ситнице, на надморској висини од 570 м. Након бомбардовања 1999-е постала је најзначајнија српска енклава на Косову и Метохији.

У њој се налази један од најлепших споменика српске средњевековне културе, последња и најмонументалнија у низу величанствених задужбина Краља Милутина, манастир Грачаница. Припада Рашко-призренској епархији, у саставу Српске православне цркве. Манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице задужбина је српског краља Милутина, његове жене Симониде и сина Стефана. Подигнут је 1315—1321. године на месту старе цркве у којој је била столица Липљанске епархије. Краљ Милутин је две године после смрти 1321. године проглашен за свеца, јер је за време своје владавине која је трајала 39 године подигао или обновио 47 храмова.

Манастир је 1990. године проглашен за споменик културе од изузетног значаја, а 13. јула 2006. стављен је на Унескову листу Светске баштине под називом “Средњовековни споменици на Косову“, који су део списка угрожених места Светске баштине. 28.јуна 2025. године, на Видовдан, овде је одржана литургија којој је присуствовао велики број гостију пристиглих из читаве Србије, али и Црне Горе.

#грачаница #силвантим

ТРАГОМ СВЕТИЊА – ПОВРАТАК КОРЕНИМА

Како можемо да гледамо у будућност ако заборавимо своју прошлост, како да ширимо своје гране ка сунцу ако нам корени вену, како да се развијамо ако не знамо одакле потичемо, ако не знамо ко смо и шта смо? Светиње које су пред вама старије су од свих држава које нама данас „соле памет“.

Још у 9.веку, на простору данашње Рашке области, под кнезом Властимиром зачела се српска државна идеја и настала прва српска државна организација. Из ње се развила средњевековна држава Рашка (по којој данас град, општина и читава област носе име) која је своју пуну културну и духовну снагу доживела под Немањићима, током 12-ог и 13ог века. Велики жупан Стефан Немања је у другој половини дванаестог века постао најмоћнији међу српским владарима и створио је државу чија је престоница био Рас. Из његове државе развила се Краљевина Србија а у четрнаестом веку Српско царство. У овој старој српској држави основана је прва школа на Немањином двору, колевка српске писмености и духовности, у којој су образовани наши први просветитељи и књижевници Свети Сава и Стефан Првовенчани.

На темељима Старог Раса данас лежи Нови Пазар, а око њега све сами бисери српске духовности и величанствена архитектонска и уметничка достигнућа, попут цркве Светих апостола Петра и Павла, најстарије сакралне грађевине на Балкану, Манастира Сопоћани и Ђурђеви ступови, као и остаци утврђења Градина, једног од локалитета Старог Раса.

Јелена Ињац Danijela Petrovic Горан Секулић Милош Марјановић Ђуро Секулић #силвантим #старирас

ЗА СВАКОГ ПО НЕШТО, ЗА НЕКОГА (СКОРО) СВЕ – ПАРК ПРИРОДЕ СКАКАВАЦ

Ако из центра Сарајева кренете на север, поред Кошева и Пионирске долине, те кроз село Нахорево, после свега неколико километара гужву престонице заменићете прекрасним мирисом дивљине. Ту, на само 10 км од центра града уздигао се Сарајевски Озрен, а у њему Парк природе Скакавац, по истоименом водопаду висине чак 98 метара. Овде ћете пронаћи све што вам душа иште, било да волите планинске шетње, пењање или једноставно уживање у природним лепотама. А ако волите све то онда сте у проблему јер у једном дану се нечега морате одрећи. Бројне планинарске стазе воде до водопада, највишег врха Буковик (1.534 м), као и других врхова, а ту је и прегршт могућности за пењање, од лепе Виа ферате, преко спортских до традиционалних пењачких смерова.

Имали смо много тога у плану те смо поранили из Сарајева, што се показало веома паметним јер је касније због прегршт туриста било тешко пронаћи место за паркинг. Нечега смо се морали одрећи, а с обзиром да смо овде понајвише због пењачких доживљаја, то је био успон на највиши врх Буковик, који смо оставили за неки следећи пут. Могло се и то постићи али једноставно ову лепоту морате мало и упијати. Пешачку туру сводимо на кружну стазу око водопада те се враћамо на почетну тачку и припремамо за пењачке активности. Почињемо са фератом Буковик, не претерано захтевном али јако лепом, те остаје жал што није мало дужа. Са врха ферате уживамо у погледима те се спуштамо ка Седам врела и настављамо ка видиковцу Чардаклија и истоименом пењалишту. Након уживања у погледима са видиковца следи мало авантуре у тешком приступу стени а потом друга тура пењања, само што је ферату заменило спортско пењање. У повратку ка паркингу обилазимо и пењалиште Ужевица, но већ је касно а некако нас и “Жељо“ призива, те потпуно испуњени и очарани свиме што нам је пружио, напуштамо Парк природе Скакавац и одлазимо ка Башчаршији.

Јелена Ињац Горан Секулић Ђуро Секулић #силвантим

БАЈКА НАЈВИШЕГ СЕЛА У БиХ

Када човек путујући планинама и тумарајући дивљинама види где су све људи градили своја насеља не може да се не замисли над тим, и свему ономе што су они пролазили у тако суровим условима. А нас је пут овог првомајског уранка водио ка највишем насељу у Босни и Херцеговини, ка селу Лукомир које се на 1.490 мн/в угнездило на падинама Бјелашнице, a изнад кањона Ракитнице који ову планину дели од Височице. До села се може доћи и возилом, мада асфалтног пута нема, али свакако ако желите пун ужитак изаберите неку планинарску стазу од села Умољани. Ми смо изабрали ону најатрактивнију (нешто тежа али за планинаре не спада у захтевније), која води преко врха Обаљ (1.896 мн/в) а вратили се кружно стазом изнад кањона, те тако добили комплетан угођај.

Кренули смо од засеока Градина, мало изнад Умољана, докле постоји асфалт и може се доћи возилом. Од самог почетка постајете усхићени околним призорима и тај вас осећај неће напустити све до повратка. Док вас поглед вуче на све стране и уживате у амбијенту, полако се пењете ка врху Обаљ, чувару Лукомира који се извио над реком Ракитницом. Са њега већ видите село и следи нешто стрмији спуст ка њему. Док у удолини гледате ка селу и узвишењу лево од њега не можете се отргнути од мисли да вас призор малчице подсећа на чувени Мачу Пикчу. Силазимо у село где тишину планинарских стаза замењује граја веселих туриста који су овог 1.маја придошли са разних страна. Пењемо се до видиковца Вијенац изнад села а потом обилазимо и село, те у локалној гостионици уживамо у домаћој пити и кафи. Следи повратак, стазом која иде изнад кањона Ракитнице, те уз Студени поток назад до Градине. Уживамо у погледима ка Височици, али и целом амбијенту, другачијем него у успону али на свој начин лепом и таман како треба да комплетира једну прелепу слику и сјајне утиске са ове акције.

Јелена Ињац Горан Секулић Ђуро Секулић #силвантим

СИЋЕВО – ЈЕЧАВА 596 м

После три дана лепих авантура дошао је дан за повратак кући. Такве дане увек испланирамо за неке лаганије успутне активности. Овог пута то је био обилазак живописног села Сићева, које се угнездило у подножју Сврљишких планина, изнад реке Нишаве и чувене Сићевачке клисуре којом пролази магистрални пут и железничка пруга Ниш–Софија. Ово село је по предању настало још у 13. веку, када је Свети Сава на путу за Цариград попио и благосиљао сеоско вино. Претпоставља се да је то старо село временом расељено, а да је данашње Сићево настало почетком 18. века од „збегова“.

Смештено је у изузетном природном окружењу, на падинама Сврљишких планина, док се под њим простире заштићено подручје „Парк природе Сићевачка клисура“. У самом селу и мало изнад њега, под врхом Јечава (596 м.н.в.), издижу се стене које су део најреспектабилнијег домаћег алпинистичког пењалишта. Од врха села кренули смо ка Јечави доњом, атрактивнијом стазом, али ни она није нити дуга нити тешка. Вратили смо се кружно, лакшом стазом која избија на колски пут. Стигли смо назад у село таман пред почетак манифестације коју су код цркве Светог Илије у селу уприличили за други дан Васкрса. Био је то најлепши могући завршетак овог нашег, четвородневног Васкршњег путовања, уз рецитације и народне игре из овог краја. Посетили смо и етно музеј, који је постављен у земљорадничко виноградарској задрузи, одмах испод цркве. За крај, скокнули смо и до видиковца Брљаски камен (378 м.н.в.), удаљеног свега 250 м од центра села, са ког се пружа леп поглед на клисуру и обронке Суве планине, на њеној другој страни.

Горан Секулић Јелена Ињац Ђуро Секулић #силвантим

ОД ДУПНОГ ДО КОЗЈЕГ КАМЕНА ПРЕКО ДВЕ КИТКЕ

Мало ко није чуо за видиковац Козји камен, један од најлепших видиковаца у парку природе Стара планина. С обзиром да ни стаза до њега није тешка често ћете ту срести бројне туристе. Но даље од њега већ улазите у предео где се много ређе ходи и о ком се много мање зна, иако вас тек тамо чекају прелепи призори и разноврсност коју само природа може да скроји. Наравно, то захтева мало више кондиције, али у планинарском смислу читава стаза није пуно захтевна. На стази дугој око 15 км обишли смо стеновите формације Дупног камена, два врха истог имена Китка, врх Козји камен, као и већ поменути видиковац истог имена.

Кренули смо најпре ка Дупном камену, са превоја на В'зганица, на главном путу из Пирота за село Рсовци. Паркинг се налази пар стотина метара пре обележене стазе која води ка видиковцу Козији камен. Стаза води кроз шуму бора и храста. Након 4 км долази се до извора са 12 корита која служе као појила за стоку. Ту се излази из шумског амбијента и на пространој ливади види се прва велика стена Дупног камена. Након 500 м се и стиже до ње. Ту је, у централном делу отвор по коме Дупни камен носи име (дупка – отвор, рупа). Обишли смо стену и са друге стране те се попели до мале пећине.

У наставку стазе, ливадом па лево кроз шуму излазимо до другог Дупног камена, још једне мање стеновите формације са још једним отвором у стени. Испод се пружа поглед на још интересантних стена. Настављамо даље лепим травнатим тереном и врло брзо стижемо до првог од два врха са именом Китка. Прва Китка је нешто виша (на мапи означена висина 1.211 м) али нема никаквих ознака. Следи кратко спуштање па кратак успон до друге Китке (на мапи означена висина 1.209 м) на којој стоји камени стуб. Са овог врха, се сем лепих погледа на околину види се и Завојско језеро.

Са врха се спуштамо ка шуми, заобилазимо први врх и враћамо се ка Дупном камену и извору, одакле следи успон ка Козјем камену. Ових, око 1,8 км, је најзахтевнији део стазе јер се креће по каменитом терену. Стижемо до гребена над Завојским језером и врха Козји камен (1.181 м), много мање посећенијег места од истоименог видиковца, иако је поглед са њега још лепши. До видиковца нас дели још нешто мање од 1,5 км гребенске стазе кроз шуму. Видиковац Козји камен је обележен таблом, а ту су и клупице за одмор. Одатле следи повратак до почетне тачке, шумском стазом и завршних 200 м асфалтом до паркинга. Све у свему једна врло садржајна, лепа и атрактивна стаза, коју можете проћи и у супротном смеру.

ЈЕР ЗА СРЕЋУ МАЛО ТРЕБА

У недељу 11.05.2025. године Силван тим је у сарадњи са Udruženje Na Pola P**a организовао инклузивну планинарску акцију на Авали. На акцији је учествовало дванаест чланова тог удружења, особа са интелектуалним тешекоћама, у пратњи три асистента, као и једна слепа особа. Дружење са овим особама, које су попут деце увек веселе и раздрагане, заиста даје једну нову ширину и видике вашем животу. Поред њих схватимо колико за срећу заиста мало треба и колико су сви наши проблеми који нас притискају и оптерећују мизерни и небитни. Можда не мислите тако, али ако отворите своје срце од ових особа можете много научити. Провели смо заједно један диван дан у природи, пешачили шумским стазама и обишли неколико знаменитости Авале.

Прошле године, Силван тим је спровео пројекат „ПЛАНИНАРЕЊЕ СА СРЦЕМ“, са циљем унапређења инклузије у нашој планинарској заједници. Многе ствари смо покренули са мртве тачке, али и поред моралне подршке многих планинара и клубова, није много њих и практично допринело конкретном унапређењу инклузије, Нашу иницијативу, коју је подржао и промовисао и ПСС, да сва планинарска друштва у Србији, барем једну до две своје годишње планинарске акције означе као инклузивне, назову их „Планинарење са срцем“ и омогуће и особама са инвалидитетом које су у могућности да испрате план акције, учествују на њима, подржао је за сада једино водич Ранко Краљ испред Планинарског друштва Победа. Позивамо и остале водиче, друштва и клубове, као и сва удружења која се баве планинарењем да дају подршку инклузији јер ће тако не само учинити добро особама са инвалидитетом већ и свој рад и себе саме оплеменити. Ми смо ту за сваку подршку и сарадњу по том питању. Јер, за срећу тако мало треба.

#силвантим