16/08/2026
Како упокојити време или чиме ти се бавио деда?
Замислите да се борите против противника ком кад год одсечете главу израсте друга, таквог противника има свако у затвору.
Највећи противник затвореног човека у затвору је Време. Време не може само да те убије, оно може и да те учини заборављеним, и да учини да ти заборављаш, да ти узме осећај припадности било чему и присебности, да те тера да се кајеш не због учињених грешака него што га узалуд бацаш.
Ипак поред заборављања време има много тежих ствари за човека на која може да га натера:
1. Натераће вас да га посматрате као човек на самрти, да га делите на прошлост коју довољно скупо платиш али јој не припадаш јер те је изневерила, и на будућност која је увек ствар имагинарна. На тај начин ви се са временом борите у најмање 3 димензије укључујући и тренутак у ком се налазите.
2. Досада;
„Над светом лежи досада као дебело море над земљином кором. Толико је досада неизмерна на земљи, да човек увек тражи неког да га разоноди. Да види, макар ког! Да говори, макар с ким! Да иду, ма куда!“Тако је говорио један Јован Дучић.
А ја бих из робијашког угла помножио само ту мисао са пута 2. Досада је анђео са којим се Јаков рвао на брдо Фануил.
Време је непобедиво јер робијаш је свећа упаљена са обе стране која сагори брже од њега колико год га паметно утрошио на читање,вежбање, писање.
Тренутно су опет дошли дани кад је време стало, а ваздух се ухватио за решетке па неће ни да уђе ни да изађе из ћелије. У соби од 20 квадрата и 6 људи нема пуно ствари са којим бих могли поразити време. Зато већина времена прође у гледању у плафон и бесно размишљање о родном граду, пропуштеним приликама, пропуштеним женама, изневереним осећањима.
Тек понека луцидна интервала пресече мрежу малодушног гнева око ћелије. Тада можемо да се боримо још само речју јер „на почетку беше реч“ па тек онда Бог створи дан и ноћ који су претеча Времена.
Извадио сам слушалице из ушију и почео да тражим жртву започињући причу:
-Био сам на телефону данас.
-И?! (колега са кревета изнад мог)
-Звао сам неку гатару из Бијељине тј. неког села поред, кева ми дала број њој све погодила
-Брате није ваљда да верујеш у то...
-Брате нисам веровао до сад, зовем ја њу реко: добар дан рођен сам тад и тад замолио бихвас да ми кажете шта ме чека у животу ако умете да прочитате будућност! Каже баба мени „Наравно сине, ти си тренутно у затвору и бит ћеш још пар година али ћеш изаћи, оженићеш се девојком из Чачка, добићеш троје деце, два сина и ћерку, обогатићеш се радећи посао којим ти се бавио деда!“
-Па чиме ти се бавио деда? (колега са спрата)
-Јебо радознале!
„Наскоро ћеш све заборавити и наскоро ће те сви заборавити.“ — Марко Аурелије
Звони звоно затворско
у 4 сата
јао шта да радим
кукала ми мајка
Саво колико још
остало ти дана
плачу мала деца
а брине и мајка
Ви не плачите децо
већ слушајте маму
Саво на вас мисли
и ноћу и дању!
