Бањалучке приче

🏰 Од римског логора до тајних лавирината под земљом: Како је грађен Кастел?

Да ли сте знали да тврђава Кастел коју данас познајемо крије скоро двије хиљаде година историје у својим зидинама, али и дубоко испод њих? 🧱

Овај вјечни чувар на обали Врбаса прошао је кроз невјероватне градитељске фазе које су од њега направиле несавладиву тврђаву.

📍 Римски темељи

Све је почело у II и III вијеку нове ере. Римљани су на овом мјесту изградили војни логор Castra. Била је то кључна раскрсница путева, војна база и важна одбрамбена тачка која је обезбјеђивала путеве из унутрашњости према Сави.

⚔️ Средњовјековне тајне

Након Римљана, на истим темељима настаје словенско средњeвјековно утврђење. Поједини извори помињу га под називом Castrum Nostrum или Дворац Бања Лука, који је чувао стратешки важан прелаз преко брзе ријеке.

💣 Османска трансформација и коначни облик

Свој данашњи, моћни изглед артиљеријске тврђаве Кастел добија почетком XVIII вијека. Под надзором тадашњег босанског дефтердара и касније Нуман-паше Ћуприлића (између 1712. и 1714. године), изграђено је 7 моћних бастиона (табија) и масивни бедеми отпорни на тадашња артиљеријска оружја. Тврђава је добила облик издуженог трапеза, окружена дубоким јарком кроз који је некада текла вода.

🇦🇹 Аустроугарски печат

Крајем XIX вијека, доласком нове царевине, унутар Кастела се дограђују војни магацини, касарне и велики казамати за потребе модерне војске.

🕵️‍♂️ Тајне које чува подземље

Лавиринти и тунели - oно што највише распирује машту јесте скривени свијет испод самих бедема. Изградња Кастела подразумијевала је и сложен систем подземних тунела, пролаза и казамата. Ови тунели су служили за сигурно кретање војника током опсада, складиштење барута, али и као тајни излази у случају опасности. Бањалуком и данас круже легенде да поједини подземни лавиринти воде далеко изван самих зидина тврђаве - па чак и испод самог корита ријеке Врбас, повезујући Кастел са другим важним тачкама у граду! Иако су многи дијелови данас зазидани или неистражени због безбједности, они остају најузбудљивији дио ове историјске слагалице.

🌱 Ново доба

Данас Кастел живи своју најљепшу младост - као културно средиште Бањалуке, мјесто концерата, манифестација и велике рестаурације која му корак по корак враћа стари сјај.

Имате ли ви своје успомене са Кастела? Подијелите их с нама у коментарима.

"Бог не воли намргођене дјевојчице.
Насмијеши се.
Напиши ту проклету домаћу задаћу и шмугни.
У облаке.
Јер, у облацима се, ипак, најљепше спава, мала!"

(Из пјесме Мала)

У сјећање на Бору Капетановића (1953 - 2026)

Заборављени епски путеви - из Бање Луке преко читаве планете до Солуна

Када је избио Велики рат, Срби из Босанске Крајине нашли су се у аустроугарској униформи, гурнути да ратују против своје браће. Али срце их је вукло на другу страну. Своју слободу су куповали епским путовањима.

✈️ Пут из Америке

Бањалучки печалбари који су радили у рудницима и фабрикама широм САД и Канаде масовно су напуштали послове. Окупљали су се преко Српске народне одбране и соколских друштава па бродовима прелазили Атлантик да би стигли на фронт.

❄️ Пут преко Сибира

Они мобилисани на Источни фронт масовно су се предали руској војсци. Из заробљеничких логора јављали су се у добровољце. Након Руске револуције, прошли су кроз Сибир, Кину и Сингапур како би преко океана стигли у Грчку и пробили Солунски фронт!

🏞️ Најкраћи и најопаснији пут - преко Дрине

Прелазак Дрине се углавном дешавао на самом почетку Великог рата и за Србе из Бањалучке регије и Крајине је био доста захтјевнији од оних из Подриња, Семберије и Херцеговине - требало је непримјећено проћи кроз цијелу Босну под оштром аустроугарском војном и полицијском контролом, а у случају хапшења били би аутоматски осуђени на смрт. Преласци су се одвијали у 2 правца - приступање аустроугарским јединицама које су се стационирале на Дрини - и коришћење прве ноћне страже или метежа током борби за пребијег преко ријеке на српску страну. Други правац је био за немобилисане Србе, који су бјежали су од куће, кретали се споредним путевима кроз шуме и уз помоћ локалних сељака-јатака чамцима или пливајући прелазили Дрину код Зворника, Вишеграда и Братунца. У Србији су приступали добровољачким одредима под командама војвода Вука и Танкосића или редовним снагама Дринске и Моравске дивизије.

Ти људи су прошли кроз најкрвавије борбе на Церу, Колубари и Мачковом камену 1914. године. Затим су, заједно са српском војском, преживјели страшну Албанску голготу током зиме 1915/1916. године. Тек након опоравка на Крфу, они који су преживјели пребачени су на Солунски фронт. Зато се за њих каже да су двоструки хероји: прешли су и Дрину и Албанију да би стигли до Солуна.

🇷🇸 (Не)заборављени хероји

Имена попут Марка Грануле, Милана Абрамовића, Стевана Вукојевића и стотина других бањалучких солунаца дуго су била скрајнута на маргине историје. Након рата, многи су насељени као колонисти у Војводину, док су се други вратили да подижу своју Крајину из пепела.

Не дозволимо да изблиједи сјећање на ове див-јунаке. Они су симбол непокора и вјерности свом коријену.

💬 Да ли неко од вас има претка који је био солунски добровољац? Подијелите његово име у коментарима да их сачувамо од заборава! 👇

🎬 ОД ХУМАНИТАРАЦА ДО "НАРОДНИХ НЕПРИЈАТЕЉА": Како је Бања Лука послије 1945. казнила своје највеће добротворе

Када данас шетате Бањалуком, кроз Господску, кроз Српску или Алејом Светог Саве, ви заправо корачате по мапи једне прекинуте историје. Корачате по имањима људи који су изградили грађански дух овог града, да би им послије 1945. године нова власт одузела све - па чак и право на сјећање.

Ово није прича о сувом новцу. Ово је прича о бањалучкој буржоазији која је свој иметак дијелила са својим народом, подизала школе и помагала сиротињу, да би на крају завршила у монтираним процесима, означена као "класни непријатељ".

✨ Ко су били људи који су живјели за Бањалуку?

У вријеме Врбаске бановине, Бања Лука доживљава процват, а српски трговци и индустријалци постају стубови просвјетитељства. Они нису били само привредници, били су филантропи.

🔹 Породица Пиштељић - синоним за бањалучку дарежљивост

Посједовали су огроман иметак, али су остали упамћени као највећи дародавци за Српско пјевачко друштво "Јединство" и Коло српских сестара. Помагали су Соколско друштво,, куповали књиге за сиромашне ђаке и финансирали просвјетне акције. Након рата, њихове њиве, млинови и куће постали су државно власништво, а њихово име избрисано из јавног простора.

🔹 Породица Милић - Саво Милић и синови

Ови велики велетрговци били су кључни донатори свих српских културних и просвјетних друштава. Финансирали су изградњу цркава, стипендирали бањалучке занатлије и ученике и помагали рад сиротињских кухиња. Послије 1945, дочекао их је "Суд народне части". Трговине су затворене, магацини одузети са свом робом у њима, а породица изложена јавном презиру.

🔹 Породица Милошевић - најбољи примјер како су се капитал и култура спајали у Бањој Луци

Као оснивачи и мецене многих културних удружења, улагали су у образовање и умјетност (из ове лозе потиче и наш Владо Милошевић). Казна нове власти? Одузимање кућа, претварање приватних станова у партијске канцеларије и тихи прогон из јавног живота.

💔 Трагедија која је прећутана

Оно што највише боли у причи о бањалучким трговцима јесте чињеница да су ове породице прошле кроз дупли пакао.

Током Другог свјетског рата били су на удару усташког режима - прогањани, затварани, а многи су изгубили животе у Јасеновцу или су били присилно расељени.

Након 1945. године, умјесто слободе и правде, дочекала их је комунистичка ОЗНА, "Црна кућа" и сурови закони о национализацији и конфискацији. Проглашени су за "сараднике окупатора" само зато што су током рата плаћали порез да би сачували главе својих радника и породица, или зато што су њихове фабрике морале да раде под присилом. Правни апсурд је ишао толико далеко да им је имовина одузимана "у име народа" - истог оног народа који су те породице деценијама храниле, школовале и запошљавале.

📜 Сјећање као дуг

Данас, када прођете поред старих бањалучких вила у центру града, сјетите се да оне нису пале с неба. Изградили су их људи који су вјеровали у просвијећену, културну и слободну Бању Луку. Свој посао су водили свјетски, а своје срце остављали свом народу.Вријеме је да се сјетимо Пиштељића, Милића, Дивјака, Томића и других, јер град који заборави своје добротворе, губи свој темељ.

💬 Да ли сте знали за судбину ових бањалучких породица? Подијелите ову причу да се њихово име и доброчинство никада не забораве!

Човјек који је надмудрио катастрофу: Како је Живко Бабић спасио Бању Луку

Да ли сте знали да судбина градова често зависи од интуиције и храбрости само једног човјека?

За Бањалуку, тај човјек је био Живко Бабић.

У октобру 1969. године, Бањалука се суочила са својим најцрњим данима. Први, снажан удар земљотреса затресао је град у недјељу, 26. октобра. Док је већина мислила да је опасност прошла, тадашњи први човјек града, Живко Бабић, осјетио је да смиривање тла вара.

Исте вечери донио је историјску и ризичну одлуку: наредио је да се наредног дана, у понедјељак, потпуно обустави рад свих школа, фабрика и предузећа.

Судбоносни понедјељак у 08:53 ⏱️

Сљедећег јутра, у тренутку када би учионице биле препуне дјеце, а погони радника, Бањалуку је погодио други, катастрофалан земљотрес који је град буквално спремио за рушење. Зграде су се рушиле као куле од карата. Захваљујући Бабићевој одлуци да испразни објекте, избјегнута је трагедија незамисливих размјера и спасени су хиљаде живота бањалучких малишана и грађана.

Након што је спасио људе, Бабић је преузео улогу врховног команданта обнове. Данима је боравио на терену, координисао КРИЗНИ ШТАБ из импровизованих дрвених барака, организовао евакуацију становништва и покренуо масовну међународну акцију помоћи. Његова порука грађанима из тог периода остала је урезана у историју:

"Будите упорни да властитим иницијативама што више допринесете... чиме ће наш град најбржим путем стати на властите ноге."

Дипломатски и каснији ангажмани 💼

Изузетно образован (завршио је Високу новинарску и дипломатску школу у Београду са просјеком 9,6), Бабић је након руковођења Бањалуком наставио каријеру у високом друштвено-економском сектору. Своје организационе способности и дипломатски таленат касније је усмјерио на ширу сцену - у Сарајеву, гдје је био ангажован на кључним привредним и друштвеним реформама, увијек остајући упамћен као либерал и технократа који је интерес човјека стављао испред сваке идеологије.

Живко Бабић је преминуо 2000. године, али његово дјело живи кроз сваку генерацију Бањалучана која је рођена након те страшне 1969. године. Он није био само администратор - био је штит свог града, о коме нажалост врло мало причамо, а сјећања полако и незаустављиво блиједе.

На фотографији Живко Бабић са Јованком и Титом у разрушеној Бањалуци 1969. године ⬇️

ЗАШТО "КАСТЕЛОВO ЋОШE" НЕМА НИКАКВЕ ВЕЗЕ СА ТВРЂАВОМ КАСТЕЛ? 🏰❌

Ако питате било ког Бањалучанина гдје се налази Чајевчев солитеp, већина ће вам рећи: "На Кастеловом ћошку!".

Али, ево једне занимљиве историјске зачкољице - овај чувени угао на улазу у Господску улицу нема aма баш никакве везе са нашом средњовјековном тврђавом на Врбасу!

Ево како је једна локација у самом срцу града прешла пут од аустријског конзулата до социјалистичког солитера 👇

🎩 Ера трговца Кастла (Крај XIX вијека - 1957.)

Све је почело након доласка Аустроугарске, када је на овом мјесту стајала велика, импозантна Радуловића кућа (позната и као зграда "Албанија" - о чему смо већ писали).

На њеном спрату налазио се аустријски конзулат, а приземље је изнајмљено за ексклузивну трговину чији је власник био јеврејски трговац Мориц Кастл.

Радња је била толико популарна и отмјена да је цијели угао брзо прозван Кастлов ћошак. Током деценија, како је сјећање на трговца блиједило, народ је име спонтано преобликовао у нешто познатије - Кастелов ћошак.

🏗️ Рушење старог и рађање гиганта (1957 – 1960-е)

Стара кућа, која је некада означавала почетак изградње Господске улице, срушена је 1957. године како би уступила мјесто модерном добу. Бања Лука је незаустављиво расла. За потребе тадашњег привредног гиганта, фабрике "Руди Чајевец", на том истом "ћошку" ниче грандиозни модернистички солитер од 13 спратова (П+13).

✔️ Земљотрес 1969.

Чајевчев солитер је прошао без икаквих конструктивних оштећења током разорног земљотреса 27. октобра 1969. године. Иако је град тада претрпио огромну катастрофу која је срушила или тешко девастирала већину објеката у центру, овај солитер је успјешно издржао најтежи могући тест сеизмичке отпорности.

Док је оближња велика стамбено-пословна зграда "Титаник" потпуно срушена до темеља, Чајевчев солитер је остао вертикално стабилан, без икаквог нарушавања статике. На објекту су забиљежена само мања површинска оштећења, попут напуклих стакала и отпалог малтера у унутрашњости, што је било занемариво у поређењу са рушевинама које су га окруживале.

🏢 Чајевчев солитеp данас

Иако је фабрика отишла у историју, солитеp је остао један од главних архитектонских репера центра града и симбол економског процвата Бање Луке из друге половине 20. вијека. Мјесто гдје се некада вијорила конзулска застава и гдје су пролазили први градски фијакери, данас је главна тачка сусрета, пословна зона и улаз у пјешачку магистралу града.

Сљедећи пут када се нађете испред Чајевчевог солитеpа, сјетите се да не стојите на "војном", већ на старом "трговачком" ћошку! 💼✨

У првом коментару погледајте како је изгледала зграда Албанија Томе Радуловића, која се налазила на Кастловом ћошку. 👇

Оснивање ФК Борац 1926. године

Оснивачка скупштина Радничког спортског клуба Борац одржана је 04.07.1926.године у тадашњој кафани Путник, која се налазила у центру града, а представљала је завршницу припрема које су почеле годину дана раније.

Најзаслужнији за оснивање су свакако били српски трговци и индустријалци - браћа Миле и Брана Стефановић, од којих је идеја и потекла, али никако не треба потцјењивати улоге браће Пуцар - Николе и Миле (млади трговачки помоћници који су кроз спорт тражили начине за боље организовање и борбу за радничка права), Рудолфа Рудија Хитера (трговачки помоћник - поријеклом Аустријанац - први предсједник клуба), Мустафе Софтића (трговачки помоћник и први секретар клуба), Веселина Маслеше (који је и "кумовао" имену борац, када је на једном од припремних састанака рекао "Ако ћете се борити за своја радничка права, зашто вам се клуб не би звао Борац?"), те браће Илић Бранка и Божидара (трговачки помоћници).

Разлози за оснивање спортског клуба су били дубоко социјални и политички - спорт за радничку класу: У то вријеме у Бањој Луци су постојали клубови попут Крајишника и Балкана, који су важили за грађанске или национално оријентисане клубове. Радничка омладина, трговачки помоћници и занатлије осјећали су се запостављено и жељели су свој клуб.

Многи оснивачи били су симпатизери љевичарских идеја. Име Борац које је предложио Маслеша директно је симболизовало класну борбу за бољи положај радника и социјалну правду.

Формирање спортског клуба био је легалан начин да се млади организују и окупљају у вријеме када су политичка удружења била под строгим надзором власти Краљевине.

На неки начин, Борац је био чудан спој Стефановића, тада крупних капиталиста и радничке класе, али то тако дјелује само на први поглед. У то вријеме Бања Лука је била релативно мала средина. Трговачке елите и радничка омладина дијелили су исти животни простор и кафане. Стефановићи су у оснивању клуба видјели прилику да подрже свој град и своју омладину, без обзира на то што су неки од њих носили револуционарне идеје. Тадашњи водећи клуб, Крајишник, важио је за клуб државних чиновника и највише аристократије. Стефановићи, иако богати, били су прије свега трговци и привредници који су се ослањали на радничку класу. Подршка Борцу била је за њих начин да парирају укоченом државном елитизму. Већина оснивача Борца били су трговачки помоћници, управо они људи који су радили у магацинима и радњама породица као што су Стефановићи. Финансирањем њиховог клуба, капиталисти су куповали лојалност својих најбољих радника и стварали јаку "компанијску" заједницу. У предратној Бањој Луци био је ствар престижа да имућна породица буде покровитељ неког друштва. Стефановићи су на Борац гледали као на своју задужбину, слично како су друге породице помагале цркве или пјевачка друштва.

Занимљиво је да је управо тај спој капиталистичког новца и љевичарске енергије омогућио Борцу да преживи тешке почетне године и набави прву квалитетну опрему из иностранства.

Државне власти Краљевине СХС (касније Југославије) на оснивање Борца гледале су са великим подозрјењем и отвореним непријатељством. За њих је овај клуб био "легло револуционарних идеја" и параван за политичко дјеловање забрањене Комунистичке партије.

Због тога се одуговлачило са дозволом - иако је договор о оснивању "пао" још 1925. године, власти су пуних годину дана одбијале да одобре статут и правила клуба. Разлог је био страх од окупљања радничке омладине и трговачких помоћника под вођством људи попут Веселина Маслеше. Назив Раднички спортски клуб Борац био је црвена застава за тадашњу полицију. Само име је сугерисало борбу против постојећег поретка, па је клуб био под сталним надзором тајних служби. Оснивачи, међу којима су били и Миле и Брана Стефановић, често су позивани на информативне разговоре.

Власти су често користиле административне препреке да онемогуће рад клуба. Најдрастичнији примјер десио се крајем 1930-их, када је полиција забранила рад Борца због "антидржавног дјеловања“. Клуб је тада био принуђен на паузу, а многа документа и архиве су тада заплијењени или уништени.

Веселин Маслеша је као "кум" имена био под сталним прогоном, више пута је хапшен и затваран, што се директно одражавало и на статус клуба. Чак и крупни капиталисти попут Стефановића нису могли потпуно заштитити клуб од државног апарата који је Борац доживљавао као безбједносну пријетњу. Управо је овај притисак власти очврснуо везу између имућних покровитеља (Стефановића) и радничких вођа – заједнички отпор државном репресивном апарату постао је дио идентитета клуба.

То ипак није помогло породици Стефановић по успостављању комунистичког режима. Њихове виле грађене у стилу неоренесансе и сецесије смјештене у ширем центру (близу данашњег Народног позоришта РС и парка Младен Стојановић) након 1945. године су национализоване. Многе су касније кориштене као јавне установе, док су у некима, попут сличних примјера великих предратних кућа, боравили 'диљи станари".

За разлику од својих љевичарских сарадника који су заузели високе државне позиције, Стефановићи су остали по страни. Поједини чланови породице преселили су се у Београд, гдје су се бавили интелектуалним радом или су радили као стручњаци у државним предузећима, далеко од локалних политичких тензија у Бањој Луци.

Бањалучка оаза која крије историју

Да ли сте знали да бањалучка оаза, коју данас бирамо за роштиљ, бијег од врућине и викенд рекреацију, крије вијековима стару причу без које Бања Лука не би била иста? 🤔👇

📍 Снабдјевач старог Шехера

Најранији отомански записи и мапе откривају да је Сутурлија била кључна за развој урбаног живота. Њена чиста вода покретала је старе воденице (млинове), али је истовремено била главна куцавица првог бањалучког водовода који је напајао тадашње средиште града у Шехеру (Српским Топлицама).

🌉 Свједоци прошлих времена

Иако је данас кањон нетакнута дивљина, некада је ово подручје било знатно гушће насељено. Стари, мали камени и дрвени мостићи дуж њеног тока и данас пркосе времену и свједоче о животу који је врвио на њеним обалама. Да је кањон имао и стратешки војни значај, потврђује и чињеница да је почетком 2023. године из њеног корита безбједно уклоњена заостала авио-бомба из Другог свјетског рата!

Од дивљих плажа до Парка природе

Данас, на само 2 километра од градске вреве, Сутурлија је постала симбол повратка природи:

Најбрже гријање воде: - будући да је плитка, њени природни "базени" и вирови (попут Дивиница) се експресно угрију, па купачи отварају сезону већ у касно прољеће!

Рај за рекреативце - кроз кањон пролази дио чувене Бањалучке трансверзале, а прелазак ријеке преко аутентичних брвана права је атракција за шетаче.

Алпинистички коријени - овдје се налази и једна од најстаријих природних стијена за пењање на којој су стасале генерације бањалучких алпиниста.

Сутурлија је живи доказ како историја и природа могу савршено да сарађују. Чувајмо је! 💚

📸 Подијелите у коментарима: Која је ваша омиљена успомена са Сутурлије? ⬇️

Бањалучка геометрија мира: Кафа као нешто много веће од напитка ☕✨

Постоји оно једно неписано правило у Бањалуци које сви добро знамо, али га ријетко изговарамо наглас: дан не почиње када сване, него када се наручи прва кафа.

Али не било каква. Сви ми имамо свој "скривени кутак". Оно једно мјесто у граду, ушушкано негдје у насељу, или сакривено у некој мање прометној уличици, гдје конобар већ из даљине зна шта пијемо.

Данас се култура кафе у нашем граду мијења на најљепши могући начин. Са једне стране имамо домаће урбане пржионице и кафетерије које доносе свјетске трендове и мирис свјеже печеног зрна право у наше шољице. Са друге стране, ту су и они култни, мали кафићи који не робују трендовима, а кафа и разговор у њима знају потрајати и сатима.

То је та бањалучка култура кафе. То није брзински "coffee to go" који испијемо у трку док каснимо на посао. Код нас је то ритуал. То је разговор без гледања у телефон. То је она секунда тишине када погледате ка Врбасу или у крошње стабала и једноставно - уживате у тренутку.

Кафа у Бањалуци никада није била само Напитак. Она је изговор за сусрет, терапија послије тешке седмице и најљепши начин да некоме кажеш: "Ту сам за тебе, хајде да се испричамо."

💬 Који је ваш скривени кутак у граду за савршен јутарњи ритуал? Оставите предлог у коментарима, можда неко баш данас пронађе своје ново омиљено мјесто! 👇

Да ли знате које је било ПРВО министарство са сједиштем у Бањој Луци? 🤔📍

Када помислимо на институције Републике Српске из раних деведесетих, углавном нас сјећање води на Пале и Српско Сарајево. Међутим, један од кључних ресора рођен је управо овдје, на Врбасу.

У прољеће, 22.априла 1992. године, на Дан града, у самом ковитлацу почетка сукоба, званично је основано Министарство одбране Републике Српске са сједиштем у Бањој Луци. То је уједно и прво министарство које је своју адресу трајно везало за овај град.

Зашто баш Бања Лука и како је то изгледало?

Док су остали министри и државни органи због близине ратних дејстава и политичких центара били лоцирани око Сарајева, Бања Лука је изабрана због своје снажне војне и урбане инфраструктуре (тадашњег 5. корпуса ЈНА).

На чело овог ресора стао је пуковник (касније генерал) Богдан Суботић. Његов задатак био је готово немогућ: подићи институцију "од нуле", у канцеларијама без рачунара, са механичким писаћим машинама, и у кратком року припремити све законске акте за формирање Војске Републике Српске (ВРС).

Званична адреса Министарства одбране Републике Српске током његовог постојања била је у улици Бана Лазаревића бр. 15. Поред ове централне административне адресе, важан дио тадашњих одбрамбених и оперативних структура министарства и војске био је уско везан и за војне објекте у граду, првенствено за Касарне Козара, Врбас и Мали логор.

Данас се на адреси министарства (Улица Бана др Тодора Лазаревића бр. 15) налази Посебно одјељење за сузбијање корупције, организованог и најтежих облика привредног криминала, у јавности познатије као Специјално тужилаштво Републике Српске.

Поред генерала Суботића, који је функцију обављао за вријеме Владе Бранка Ђерића, на челу Министарства одбране налазили су се и пуковник Душан Ковачевић (Влада Владимира Лукића), Милан Нинковић (министар са најдужим стажом у Владама Душана Козића, Рајка Касагића и Гојка Кличковића), генерал Манојло Миловановић (у првој Влади Милорада Додика), Слободан Билић (у Влади Младена Иванића), и посљедњи министар Милан Станковић (у Владама Драгана Микеревића и Пере Букејловића).

Ово министарство је у Бањој Луци дјеловало пуних 14 година, све до 1. јануара 2006. године, када је у склопу велике реформе одбране укинуто, а његове надлежности пренесене на ниво Босне и Херцеговине.

Данас, након више од три деценије, овај историјски куриозитет свједочи о данима када је Бања Лука преузела улогу административног и одбрамбеног центра.

Да ли се сјећате овог периода или можда познајете некога ко је радио у првим данима министарства? Пишите у коментарима! 👇