03/10/2026
НОЋИ ТРАПИСКЕ ШУМЕ
Бања Лука, осамдесете
Траписка шума је осамдесетих имала више тајни него што је било стабала у њој.
Док су се у граду водиле расправе о самоуправљању, инфлацији, поскупљењу кафе, несташици бензина и стању у радним организацијама, под њеним крошњама одвијао се један сасвим другачији друштвени живот. Без делегата, записника и закључака.
Није то била шума за господу. Њене услуге нису користили људи са западноевропским лимузинама, викендицама и великим банковним рачунима. Ту су долазили обични смртници: радници из друге и треће смјене, службеници, возачи, комерцијалисти, кафе-куварице и тек понеки социјалистички главешина који је у јавности нарочито држао до породичних вриједности.
Њихове љубавне собе нису имале француске кревете, мини-барове ни поглед на море. Имали су Фићу, Стојадина, Ладу, Фолцику, понеки Југо, евентуални термос са кафом или чокањчић жестине и довољно маште да од шумског проширења направе привремени апартман са пет звјездица.
Долазило се послије друге смјене, бјежало из треће, понекад прије прве, а најчешће онда када би се код куће стекли сви услови да се пожели бити негдје друго.
Шума није постављала сувишна питања.
А и да јесте, нико јој не би одговорио.
ЗМИЈА ИЗ ТРАПИСКЕ ШУМЕ
Љето 1984.
Траписка шума није била предвиђена за романтику, али се показала као прилично функционална институција за потребе ванбрачног живота.
Није имала радно вријеме, није наплаћивала улазнице и није тражила личне карте.
Те вечери, међутим, шума је одлучила да се умијеша у једну сасвим приватну ствар.
Према верзији која се најдуже одржала, двоје наших суграђана, обоје у својим законитим браковима, нашли су се на уобичајеном мјесту, у уобичајено вријеме и са уобичајеним намјерама.
Није познато ко је први примијетио змију.
Познато је само да је услиједила вриска, да је једно од њих двоје напустило аутомобил без нарочитог обзира према обући, одјећи и партнеру, те да је друго остало само са проблемом који је захтијевао хитну медицинску помоћ.
Да ли је змија заиста некога ујела, никада није поуздано утврђено.
Једни су тврдили да је страдао господин, други да је госпођа, а трећи су се заклињали да змије уопште није било, него да је неко од њих двоје у полумраку угледао нешто у трави и напустио мјесто догађаја брже него што је стигао да закопча кошуљу.
Према једној верзији, повријеђено лице је завршило у болници, према другој, обоје су се исте вечери вратили својим кућама, али одвојеним путевима.
Шума је, као и обично, сачувала тајну.
Људи нису.
Од тог дана један од учесника наводно је престао да долази у Траписте, док је други промијенио и љубавну адресу и животне навике.
А змија?
Она је, ако је уопште постојала, остала једини учесник ове приче који није имао потребу да се правда супружнику.
Знате ли ви неку анегдоту из шуме?
