Borba za Veslački Klub Grafičar

Puna podrška iz Japana svojim drugovima u borbi za spas kluba.

Beograd, 12 Januar 2026
Za javnost pise Milena Djordjevic.

Kada se tradicija gazi ćutanjem

Dok veslački klubovi širom sveta i Srbije obeležavaju svoje jubileje, okupljaju bivše i sadašnje članove i s ponosom čuvaju istoriju sporta koji traje decenijama, jedan od najstarijih veslačkih klubova u zemlji dočekao je 120 godina – u tišini.

Bez proslave. Bez okupljanja. Bez sećanja.

U vreme kada je transparentnost osnovni princip upravljanja sportskim organizacijama, dok drugi klubovi javno objavljuju zapisnike sa sednica upravnih odbora i omogućavaju članovima uvid u rad rukovodstva, ovde dokumentacija ostaje zatvorena, nedostupna i obavijena velom tajne. Pitanja se ne postavljaju, a odgovori se ne daju.

Još poraznije je odsustvo poštovanja prema onima koji su ovaj klub gradili. Dok se drugde odaje počast preminulim sportistima, trenerima i prijateljima kluba, ovde se imena brišu tišinom. Ne pominju se ni oni koji su ostavili neizbrisiv trag u istoriji veslanja, ni vrhunske veslačice i veslači koji su proneli ime kluba daleko van granica zemlje. Imena poput Lidije Dominiković ostaju nepravedno zaboravljena.

Sport nije samo rezultat, medalja ili tabela. Sport je zajednica, sećanje, kontinuitet i poštovanje. Kada se klub vodi bez empatije, bez otvorenosti i bez svesti o sopstvenoj istoriji, on prestaje da bude sportska institucija i postaje privatna senka nečije samovolje.

Nada ostaje da će vreme u kojem netransparentnost, ignorisanje tradicije i gaženje ljudskog dostojanstva prolaze bez posledica uskoro biti završeno. Jer sport, kao i društvo, ne može dugoročno da opstane bez istine, poštovanja i odgovornosti.

VK Grafičar 1905-2025: Godine koje su pojeli skakavci