24/09/2026
ЗАСТАВА ГРАДА ЛЕСКОВЦА НА МАГЛИЋУ И КАЈМАКЧАЛАНУ
Два успона, две приче и једна идеја: планинарством повезивати природу, здрав живот, историју и Лесковац
Планинарска сезона 2026. године донела је Планинарском друштву „Дубочица“ из Лесковца два нова значајна високогорска циља, али и једну посебну планинарску причу која је далеко превазишла оквир уобичајеног успона.
После успешних успона на Триглав (2864 m), највиши врх Словеније, и Велики Кораб (2764 m), највиши врх Северне Македоније и Албаније, реализованих 2025. године у првој години програма „Застава Града Лесковца на највишим врховима Балкана“, током ове године настављено је остваривање амбициозне четворогодишње замисли ПД „Дубочица“. Први корак друге године био је јулски успон на Злу Колату (2534 m), највиши врх Црне Горе. У августу је уследио Маглић (2386 m), највиши врх Босне и Херцеговине, чија је реализација претходно била померена због неповољних временских услова.
А онда је, у септембру, уследио још један успон, који није био предвиђен као формална ставка пројекта, али је својим значајем природно нашао место у његовој широј идеји. Кајмакчалан, врх планине Ниџе у Грчкој, није највиша тачка државе, али је за српску историју једно од оних планинских места чије име далеко превазилази географију. Управо зато су планинари ПД „Дубочица“ одлучили да се 20. септембра 2026. године попну и на овај врх и на њему, у години важног историјског јубилеја, развију заставу Града Лесковца.
Тако су овогодишње активности друштва добиле три различите димензије: Зла Колата као захтеван високогорски циљ, Маглић као реализација одложеног дела програма и Кајмакчалан као спој планинарства, историје и културе сећања.
МАГЛИЋ – ИСПУЊЕН ЦИЉ ОДЛОЖЕН ЗБОГ ВРЕМЕНА
У августу је ПД „Дубочица“ реализовало успон на Маглић, 2386 m, највиши врх Босне и Херцеговине.
На стазу је кренуло 11 учесника: девет чланова ПД „Дубочица“ из Лесковца и двоје симпатизера друштва, планинарка и планинар из Софије у Бугарској. Групу су водили планински водичи Дарко Стефановић и Александар Ђорђевић.
За „Дубочицу“ овај успон имао је додатну тежину јер је представљао остварење циља који није било могуће реализовати у првом планираном термину. У планинарству, међутим, промена плана није неуспех. Добар планинарски програм подразумева и спремност да се планина сачека. Када временски услови нису безбедни, врх остаје тамо где јесте – а акција се помера за тренутак када ће бити могуће извести је на одговоран начин.
Зато је августовски излазак на Маглић био више од накнадног испуњења једне ставке из календара. Био је потврда приступа у којем се амбиција не одваја од одговорности.
За саме учеснике, а посебно за оне који тек стичу богатство високогорског искуства, овакве акције представљају драгоцену школу. Сваки нови врх доноси практична знања о терену, опреми, темпу кретања, процени услова и функционисању групе, а управо се кроз континуирано стицање таквог искуства гради сигуран и поуздан планинар.
КАЈМАКЧАЛАН – ВРХ КОЈИ ПАМТИ
Само неколико недеља касније, 20. септембра 2026. године, уследио је успон који је имао сасвим другачију тежину.
На Кајмакчалан, висок око 2525 метара, на планини Ниџе у северној Грчкој, изашла је група од 16 планинара. Већину су чинили чланови ПД „Дубочица“ из Лесковца, а у групи су били и планинари из ПД „Морић“ из Власотинца. Водичи на стази били су Дарко Стефановић и Александар Ђорђевић.
Избор датума није био случајан.
У септембру 1916. године, после Албанске голготе, повлачења српске војске и њеног опоравка и реорганизације ван отаџбине, српски војници враћени су у борбени строј на Солунском фронту. Кајмакчалан је био један од најтежих и најважнијих утврђених положаја на том делу фронта. Борбе за његово освајање трајале су током друге половине септембра, уз огромне губитке и крајње тешке услове.
Српска војска је коначно заузела сам врх 30. септембра 1916. године. Та победа имала је снажан војнички и морални значај: после трагичног повлачења преко Албаније, огромних губитака и опоравка на Крфу, српска војска је показала да је поново способна да изводи успешне офанзивне операције. Кајмакчалан је зато у српској војној традицији остао упамћен као „Капија слободе“.
На падинама Ниџе и данас се могу препознати трагови ратних дејстава, па посета овом месту представља сусрет са историјом на начин који ниједна књига и ниједна фотографија не могу у потпуности да замене. Када се на планинској стази наиђе на ровове, остатке положаја или меморијална места, прошлост престаје да буде само датум и постаје део простора којим човек непосредно пролази.
Због тога је успон ПД „Дубочица“ на Кајмакчалан имао посебну симболику. 20. септембра 2026. године навршило се 110 година од тешких борби које су се у то време водиле на Кајмакчалану 1916. године. На исти датум, 110 година касније, лесковачки планинари стигли су на врх и развили заставу Града Лесковца.
Тиме је један планинарски успон добио и значење чина сећања.
Застава Лесковца на Кајмакчалану није представљала само симбол града у оквиру једног вишегодишњег планинарског програма. Она је на том месту била и знак поштовања према људима и догађајима који су обележили једно од најтежих поглавља наше националне историје.
Истовремено, овакав приступ показује једну важну вредност планинарства: оно омогућава да се историја упозна и доживи на терену. Планина није само природни простор који треба прећи и напустити. Некада је она и место сећања, место на којем човек застане, размисли и покуша да разуме шта се ту дешавало пре једног века.
ТРИ ВРХА, АЛИ И ТРИ РАЗЛИЧИТА ИСКУСТВА
Када се посматрају овогодишње активности ПД „Дубочица“, постаје јасно да се планинарство не може свести само на број пређених километара или достигнуту надморску висину.
На Злој Колати акценат је био на високогорском изазову и савладавању захтевне кружне руте. Маглић је донео искуство реализације циља који је морао бити одложен док се не стекну одговарајући услови. Кајмакчалан је, поред планинарског подухвата, отворио питање историје, сећања и односа према местима која су постала симболи једне епохе.
У томе се и налази једна од посебних вредности планинарења. Човек може да крене на планину због физичке активности, а да се врати богатији за нешто сасвим друго – ново познанство, нови предео, знање о неком историјском догађају, другачији поглед на сопствене могућности или једноставно осећај задовољства што је један слободан дан провео активно и далеко од свакодневне рутине.
Планинарство није резервисано за професионалне спортисте. Не захтева од сваког човека да се попне на 2500 или 3000 метара. Његова суштина је у постепености: неко почиње кратком шетњом, неко првим успоном на оближњу планину, неко после неколико година стигне до високих врхова. Важно је да се границе померају у складу са сопственим способностима и да сваки следећи корак буде направљен безбедно.
Уместо поређења са другима, планинарење човека природно усмерава ка сопственом напретку. Умор који је прошле године деловао неподношљиво, следећег пута можда постане само један део успона. Стаза која је некада изгледала предугачка постаје достижна. И управо тако, без великих речи и без медаља, човек постепено открива да може више него што је мислио.
ЛЕСКОВАЧКО ПЛАНИНАРСТВО КОРАЧА ДАЉЕ
За ПД „Дубочица“ сви ови успони имају још једну важну димензију – они су део настојања да се планинарство у Лесковцу систематски развија.
Аутентично лесковачко планинарско друштво не жели да буде препознато само по појединачним успешним акцијама. Намера је да се изгради стабилна планинарска организација у којој ће нови чланови постепено стицати знања и искуство, у којој ће искусни планинари имати прилику да своје знање преносе другима и у којој ће планинарење бити видљивије и доступније људима који до сада нису били део планинарског света.
У том процесу високогорске акције имају важну улогу. Оне постављају виши ниво организације, припреме и одговорности, али истовремено показују шта се може постићи када се људи припремају систематски и када се искуство гради дугорочно.
Програм „Застава Града Лесковца на највишим врховима Балкана“ управо је замишљен као један од носилаца таквог развоја. Уз основни циљ успона на највише врхове балканских држава, програм има и ширу друштвену вредност: да промовише активан боравак у природи, здраве животне навике, упознавање региона, развој активног туризма и позитиван однос према природном и културном наслеђу.
Подршка Града Лесковца овом програму зато није важна само због саме реализације акција. Она показује да локална заједница препознаје вредност активности које људе покрећу, изводе их у природу и подстичу их да слободно време проведу на здрав и садржајан начин.
А за ПД „Дубочица“ свака нова акција је истовремено и прилика да се представи Лесковац – не само као место из којег планинари полазе, већ као град чије име може да се нађе на удаљеним и значајним тачкама Балкана.
Од Триглава и Великог Кораба, преко Зле Колате и Маглића, до историјског Кајмакчалана, настављена је једна прича у којој су планине природна позорница, али су у првом плану људи: њихова жеља да буду активни, да упознају свет око себе, да нешто науче, да се друже и да сопственим примером покажу шта све један мали, али добро организован планинарски колектив може да постигне.
И управо зато овај програм не треба посматрати само кроз број освојених врхова. Његова права вредност биће у томе колико је људи подстакао да обују планинарске ципеле, изађу из куће и направе свој први корак ка планини.
А ако се један такав корак направи у Лесковцу, а неки наредни на Проклетијама, Динаридима или Ниџеу – тим боље. Јер планинарство и јесте путовање које почиње једним кораком и наставља се онолико дуго колико човек у себи има жељу да иде даље.
