Školica sporta Jelena Naumovski

Sećam se sala koje nisu bile savršene. Strunjača koje su videle mnogo generacija. Mirisa krede na dlanovima. Žuljeva koji su pekli, ali na koje smo bili ponosni.

Tada je sve bilo nekako jednostavnije.

Nismo imali društvene mreže da pokažemo šta radimo. Nismo jurili lajkove. Jurili smo da napravimo kolut bez greške, da preskočimo strah, da izdržimo još jedno ponavljanje.

Mali grad. Veliki snovi.

I negde između razboja, grede, preskoka i partera, ostavila sam deo sebe koji nikada nisam uspela da vratim.

Godine su donele neke druge uloge. Neke druge pobede. Neku drugu decu kojoj danas pokazujem prve korake.

Ali svaki put kada vidim dete koje se prvi put odrazi od tla i na trenutak poleti, u meni se probudi ona ista devojčica.

Ona koja je verovala da može sve.
Možda zato sportska gimnastika nikada nije postala prošlost. Nije ostala iza mene.
Samo je promenila oblik.

Nekada sam ja stajala na strunjači i sanjala. Danas pomažem nekoj novoj devojčici da sanja malo hrabrije.

A neke ljubavi, ma koliko godina prošlo, nikada ne nauče da odu. ❤️🤸‍♀️

Danas smo trenirali jednu potpuno novu sportsku disciplinu – slikanje nosom! 🎨👃

U trci šarenih nosića današnju pobedu odnose drugari sa Telepa 😅

Ostatak ekipe - čekam Vas sutra na terenu 💪