Školski brod Jadran - Training ship Jadran

Цијела посада шб „Јадран“ потписала је петицију којом ћемо заштитити легендарни једрењак од предаје Хрватској.
Потписивање петиције почело је на Дан брода „Јадран“ (Преображење 19. августа 2026) на градском шеталишту Пине у Тивту.
⚓
О „Јадрану“ нема „преговора“: уколико таква неправда буде услов за приступање ЕУ — нека се зна да је нама „Јадран“ важнији, јер то је питање историјског насљеђа, националног поноса, правде и принципа...
⚓
Од данас ће и грађани Никшића моћи да потпишу петицију која ће бити постављена у Карађорђевој улици у кафеу „Атос“, и ресторану „Дурмитор“ у улици Баја Пивљанина...
⚓
Извор фотографије, опширније:
www.facebook.com/share/p/1BnyGdZMys/
#Јадран1933Петиција

Историја српског поморства
20 ч. ·
Срби нису дали дупло више новца за ШБ „Јадран“ од свих осталих у Југославији, ни три, ни пет пута више — него равно ПЕТНАЕСТ пута више!
У Словенији, Хрватској, БиХ, Црној Гори и Македонији заједно за куповину „Јадрана“ прикупили су 524.769 дин, а Србија је прикупила и дала 7.883.062 дин.
У процентима то изгледа овако: Србија је обезбиједила 93,76% средстава, а сви остали заједно 6,24%.
Дакле, Србија је за куповину Краљевског брода „Јадран“ дала ПЕТНАЕСТ (15) пута више новца од свих осталих у Југославији скупа!..
(Детаљну спецификацију види на крају овог текста.)
⚓
Према „џентлменском“ договору између Србије и Црне Горе, како је називан у црногорској штампи тих дана (љето 2006), брод је остао у Тивту, јер је то његова прва лука у у којој је провео највише времена (45 од 93 године, на другом мјесту Сплит са 30-ак година). Црногорска штампа је такође писала да је Србија по том договору задржала право да брод користи у церемонијалне сврхе и за обуку кадете београдске Војне академије (што је и користила до 2011)...
⚓
Ово је свакако најприродније рјешење и зато што је управо за Боку Которску везано 90% историје српског поморства. Међу Бокељима Срби су одувијек најбројнији, па и на посљедњем попису (на другом су мјесту Црногорци).
Навешћу само пет примјера (остале потражите међу фотографијама на нашој страници):
1) У 19. вијеку, када Подгорица, Бања Лука. Ниш, Нови Сад и Београд нису имали ни једну једину цркву посвећену оснивачу српске цркве Св. Сави, Бока Которска их је имала чак 7.
2) Српска народна странка на Приморју је непрекидно држала локалну власт у свим општинама Боке од свога оснивања 1879. до Уједињења 1918.
3) Српска поморска закладна школа основана је у Херцег Новом 1855. године као најстарија национална поморска школа на источној обали Јадрана (Хрвати ће нпр. питање понарођења поморских школа покренути тек 40 година касније, до када ће Српска поморска школа, по ријечима њеног управитеља Тома К. Поповића „дати Боки Которској већ лијепу киту својих поморских капетана“.
4) Први Србин и Јужни Словен који је опловио свијет био је Бокељ капетан Стеван Вукотић (1826). Тридесетак година касније свијет ће, као други Јужни Словен, опловити и Иво Визин, такође Бокељ, али Хрват...
5) Најпознатији српски поморци и бродовласници били су управо Бокељи, попут нпр. адмирала грофа Марка Војновића (1750–1807), једнога од оснивача и првих заповједника Црноморске флоте Руског царства, или Спиридона Гопчевића (1809–1861), највећег приватног бродовласника Хабзбуршке монархије.
⚓
Није стога залуд пјевао књаз Никола Петровић-Његош:
„...Без Боке је српство било
Ка' невјеста без ђердана,
Или момак без челенке,
Ил' без коња од мегдана.
Ах, дивна је српска Бока! –
Може Босфор да засрами!
На свој земној површини
Чиме она да се сравни?...“
(Књаз Никола I Петровић-Његош, "Пјесник и вила", Цетиње, Државна штампарија, 1892, стр. 113-114)
⚓
Матерњи језик Боке Которске према попису становништва из 2023. године:
Општина Х. Нови: 1. српски 57,6%, 2. црногорски: 22,2%...
Општине Котор: 1. српски 43,6%, 2. црногорски 39,3%...
Општина Тиват: 1. српски 40,5%, 2. црногорски 32%...
Општина Будва: 1. српски 43,7%, 2. црногорски 27,8%...
(Извор: Монстат)
⚓
ШБ „Јадран“ значи много свим Бокељима — и Србима, и Црногорцима, и Хрватима. И они се данас боре да га сачувају. То је питање националног поноса!
Они пак у Црној Гори којима „Јадран“ ништа не значи и који би га дали у замјену за „европску перспективу“ срећом су малобројни, попут министра вањских послова Ервина Ибрахимовића, који се усуди да „Јадран“ у Тивту пет пута у једном дану (14. 1. 2025) назове „хрватским школским бродом“, иако се хрватска застава на њему није вила ни један секунд за 93 године историје брода?!..

Pokrenuta peticija: Traže da „Jadran” ne „otplovi” za Hrvatsku
Iz Savjeta NVO Boke kotorske poručili da je na osnovu “nepobitnih dokumenata” poznato ko je naručio “Jadran”, kojim finansijskim sredstvima je plaćen, u čiju čast je naručen, te za koju ratnu mornaricu i državu je izgrađen


Zagreb vraćanje broda nameće kao jedno od otvorenih pitanja u odnosima s Crnom Gorom: “Jadran, Foto: Biljana Matijašević
Zagreb vraćanje broda nameće kao jedno od otvorenih pitanja u odnosima s Crnom Gorom:
Pred 19. avgust - Dan školskog broda “Jadran”, Savjet NVO Boke kotorske juče je u Tivtu pokrenuo potpisivanje peticije kojom se od crnogorskih vlasti traži da taj vrijedni jedrenjak oldtajmer ni u kom slučaju ne ustupe Hrvatskoj, već da ostane u Tivtu i Crnoj Gori.

Hrvatska potražuje od Crne Gore “Jadran”, koji je za Kraljevsku mornaricu Jugoslavije izgrađen 1933. godine u Njemačkoj. Zvanični Zagreb poručuje da je u pitanju hrvatski brod, koji mora bti vraćen u Split gdje je proveo većinu vremena tokom postojanja SFRJ - u tamošnjoj ratnoj luci “Lora”, Jugoslovenske ratne mornarice.

Crna Gora, međutim, pozivajući se na istorijske okolnosti oko raspada SFRJ 1991. i Sporazum o pitanjima sukcesije bivše Jugoslavije koji su 2001. godine potpisale sve bivše jugoslovenske republike i tadašnja Savezna Republika Jugoslavije u ime Srbije i Crne Gore, smatra da joj atraktivni stari jedrenjak danas potpuno legalno pripada. Ministarstvo odbrane Crne Gore je još i rezolutnije, poručujući da oko toga ne može biti pregovora s Hrvatskom.

Zvanični Zagreb ne odustaje od “Jadrana” i vraćanje tog broda nameće kao jedno od tzv. otvorenih pitanja u odnosima s Crnom Gorom.

Iz Savjeta NVO Boke kotorske - koji je lani u Tivtu priredio i okrugli sto na temu istorijskih okolnosti oko nabavke i gradnje školskog jedrenjaka, te kasnije višedecenijske upotrebe “Jadrana” u Jugoslovenskoj ratnoj mornarici - juče su saopštili da su organizovali potpisivanje peticije građana sa zahtjevom da “Jadran” ostane u Crnoj Gori.

“U osvit devedeset i trećeg rođendana školskog broda (ŠB) ‘Jadran’ i njegove, i dalje neizvjesne, sudbine Savjet NVO Boke kotorske u saglasju sa svim svojim konstitutivnim NVO organizacijama i maksime pod kojom nastupamo ‘Super omnia veritas – istina iznad svega’, donio je odluku o raspisivanju i organizovanju javnog i dobrovoljnog izjašnjavanja - peticije svih građana Boke kotorske i Crne Gore u cilju zadržavanja ŠB ‘Jadran’ u Tivtu, ili, preciznije rečeno - tamo gdje mu je i mjesto”, naveli su oni.

Iz Savjeta NVO Boke kotorske rekli su da je na osnovu “nepobitnih dokumenata” poznato ko je naručio “Jadran”, kojim finansijskim sredstvima je plaćen, u čiju čast je naručen, te za koju ratnu mornaricu i državu je izgrađen.

Kažu da je takođe poznato da je državi Crnoj Gori “Jadran” pripao potpuno legalno u skladu s opštevažećim i opšteprihvaćenim teritorijalnim kriterijumom “uti possidetis” koji je primijenjen u raspodjeli nepokretne i pokretne imovine bivše zajedničke države SFRJ, po kojem je izvršena i podjela vojne imovine i koji, tvrde, ni u čemu nije favorizovao Crnu Goru, naprotiv.

“Sve naprijed navedeno su razlozi koji su nam dali snagu i pokrenuli da branimo ne samo svoje pravo i svoj interes, nego prije i iznad svega da branimo vanvremenske ljudske vrijednosti - istinu i pravdu. Isto nas je podstaklo i da pomoć u tome potražimo i od vas građana, sigurni da vas vode isti principi i sistem vrijednosti”, istakli su iz Savjeta NVO Boke kotorske, dodajući da će spisak za podršku da “Jadran” ostane u Crnoj Gori, za sve koji su voljni da daju podršku ovoj akciji, biti dostupan na portirnici Opštine Tivat.

Naveli su da će u srijedu (19. avgusta), na zvaničan rođendan jedrenjaka, na Pinama biti postavljen štand na kom će biti organizovano javno i svečano potpisivanje peticije (u periodu od 18 do 22 sata) “u cilju njegovog zadržavanja na sidrištu kom i pripada - u Tivtu”.

“Potpisivanje ove peticije i javno izjašnjavanje slobodnih građana Crne Gore biće organizovano i dostupno na cijeloj teritoriji naše države”, piše u saopštenju Savjeta NVO Boke kotorske.

Povodom Dana školskog broda “Jadran”, Ministarstvo odbrane i Mornarica Vojske Crne Gore priredili su više događaja. Tako su minulog vikenda organizovani “Dani otvornih vrata” na jedrenjaku, kog je tom prilikom posjetila najšira publika koja se u razgovoru s posadom broda mogla upoznati s tehničkim karakteristikama i istorijatom “Jadrana”.

U nedjelju je u akvatorijumu tivatskog zaliva održana tradicionalna regata školskog broda “Jadran” u organizaciji posade tog jedrenjaka i Jedriličarskog kluba “Delfin” iz Tivta. Jedrilo se oko Tunje, Gospe od Milosti i Svetog Marka, a regata je okupila 19 posada. Posebnu pažnju privuklo je prvo učešće tradicionalne drvene barke “šljuka”, s posadom Mornarice VCG i školskog broda “Jadran”, u klasi “ojedrene barke”. Najbrži brod regate bio je krstaš “Auckland”, sa skiperom Dimitrijem Gedulanovim, a proglašenje pobjednika i dodjela nagrada najboljima po klasama upriličeni su na palubi “Jadrana”, na Pinima.

U spomen na 19. avgust 1933, kad je u luci Tivat tada novosagrađeni jedrenjak zvanično upisan u flotnu listu Kraljevske mornarice Jugoslavije, u Tivtu će istog dana ove godine (srijeda) biti obilježen Dan školskog broda “Jadran”, svečanim prijemom, na brodu, za visoke zvanice iz političkog, vojnog i društvenog života Crne Gore.

Domaćini prijema biće komandant “Jadrana”, kapetan korvete Ivan Laković, i vršilac dužnosti komandanta Mornarice VCG, kapetan korvete Slobodan Tomašević.

Niški advokat se uključio u priču oko broda „Jadran“ dok Crna Gora i dalje ćuti na svojatanje svoje imovine: Pravni argumenti otvaraju pitanje zaboravljenog prava Srbije
Školski brod „Jadran“ već decenijama plovi uzburkanim vodama ex-jugoslovenske diplomatije, a oko njegovog „bacanja sidra“ danas se prepliću simbolika nacionalnog identiteta, istorijska faktografija i zaboravljeni paragrafi sukcesije. Dok Crna Gora i Hrvatska vode bitku o vlasništvu nad ovim simbolom jedinstvene Jugoslavije, niški advokat dr Goran V. Đorđević u svom autorskom tekstu otvara potpuno novo, a dugo prećutkivano poglavlje: pravne i istorijske argumente koji u ovu jednačinu vraćaju – Srbiju.
Od konstrukcija iz vremena Kraljevine SHS, preko ustavnih povelja pa sve do otvorenih političkih pitanja novijeg doba, ovaj tekst nudi oštru pravnu analizu koja ruši ustaljene narative i poziva na racionalno rješavanje imovinskih sporova u skladu sa međunarodnim pravom.
Advokat Đorđević u svojoj autorskoj analizi objavljenoj na portalu IN4S uključuje i Republiku Srbiju u pitanje svojine nad jedrenjakom Jadran te navodi da Srbija danas nema razloga da ne postupi racionalno i istorijski odgovorno te da se u ovom slučaju to ogleda u pokretanju pitanja prava vlasništva nad školskim brodom Jadran.
„U interesu Srbije i Crne Gore je da se ovo pitanje riješi u skladu sa međunarodnim pravom kao i priznatim pravima i preuzetim obavezama. Rješavanje ovog pitanja u granicama prava i šire izgradnje međusobnih odnosa u granicama prava i prijateljstva može iznova izgraditi danas narušene odnose između dvije, u svakom slučaju, bratske države“, naveo je Đorđević.
Autor navodi i da sredstva za nabavku i izgradnju školskog broda „Jadran“ u najvećoj mjeri potiču iz budžeta tadašnje zajedničke države, uz značajan doprinos Kralja Aleksandra Karađorđevića i građana Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Kraljevine Jugoslavije, čime se postavlja temelj istorijskog prava Srbije kao pravne sledbenice.
„Za potrebe ovog osvrta bitno je ukazati da su sredstva za izgradnju ovog broda obezbijeđena od strane Ministarstva vojske i mornarice (oko 86%), dok je udruženje „Jadranska straža“ dobrovoljnim prilozima obezbijedilo oko 12-14% ukupne cijene. Jedan dio iz svog ličnog fonda platio je Kralj Aleksandar Karađorđević.“
U tekstu se naglašava da kontinuitet Srbije u odnosu na SRJ, a preko nje i na bivšu SFRJ, nije sporan, što potvrđuju i raniji bilateralni sporazumi koje su sa SRJ sklapale druge republike. Sa stanovišta pozitivnog prava, razlaz Srbije i Crne Gore 2006. godine i Ustavna povelja SCG naložili su da se sva neriješena imovinska pitanja rješavaju kroz proces sukcesije, pri čemu se pravila o vojnoj imovini izdvajaju posebnim aranžmanima.
Autor izričito naglašava da, prema važećim pravilima o sukcesiji vojne imovine, Hrvatska nema pravni osnov za svoje zahteve.
„…nije osnovan bilo kakav zahtjev Hrvatske u odnosu na brod „Jadran“, jer se pitanje posljednjeg titulara ili držaoca – kako se to često slavodobitno ističe, upravo prema Zakonu o sukcesiji ne odnosi na vojnu imovinu.“
Na kraju, autor osvetljava kako su politički potezi Crne Gore (poput priznanja Kosova) narušili povjerenje i duh „dobre vjere“, ali zaključuje da Srbija ipak treba racionalno i pravno odgovorno da pokrene ovo pitanje u cilju obnove dobrih odnosa.
Tekst niškog advokata prenosimo integralno.
„Istorijat nabavke broda je poznat“
Turbulentni proces razbijanja bivše SFRJ otvorio je mnoga pitanja koja i danas zavređuju pažnju istorijske i pravne nauke. Gotovo da nema instituta međunarodnog prava koji se nije ovaplotio u procesu njenog rasturanja: disolucija, raspad, secesija, pravo na samoopredjeljenje, pravo na kontinuitet, sukcesija, pravo na upotrebu sile, odnos unutrašnjeg i međunarodnog prava, genocid, agresija, teritorijalni integritet, suverenitet, politika „humanitarnih intervencija“, ad hoc krivični tribunali, inovativni oblici krivične odgovornosti za međunarodna krivična djela. Ova činjenica dokazuje na fenomenološkom nivou značaj ove istorijske epohe, kao i veličinu presedana. Međutim, ni danas, 30-tak godina poslije, brojna neriješena pitanja još uvijek opterećuju odnose između bivših jugoslovenskih republika.
Posljednji u nizu problema je tema školskog broda „Jadran“ koji se (ne)očekivano pretvorio u posljednji problem evrointegracijskih procesa Crne Gore. Dok Crna Gora koristi ovaj brod kao sredstvo za izgradnju novog nacionalnog identiteta, druga bivša republika – Hrvatska takođe polaže pravo na ovaj brod. I dok dvije nove saveznice lome svoja koplja, istina je na drugoj strani. U ovom kratkom ogledu ukazuje se na zapostavljeno pravo Srbije na školski brod „Jadran“.
Kao i svi problemi koji se zasnivaju na primjeni prava tako se i ovaj može posmatrati sa aspekta prirodnog i pozitivnog prava. Sam istorijat nabavke ovog broda je odveć poznat. Za potrebe ovog osvrta bitno je ukazati da su sredstva za izgradnju ovog broda obezbijeđena od strane Ministarstva vojske i mornarice (oko 86%), dok je udruženje „Jadranska straža“ dobrovoljnim prilozima obezbijedilo oko 12-14% ukupne cijene. Jedan dio iz svog ličnog fonda platio je Kralj Aleksandar Karađorđević.
Na kraju ovog istorijskog eksursa, na vidjelo izlazi i pitanje kontinuiteta SRJ, a potom i Srbije. Premda ovaj kontinuitet nije priznat u UN, kontinuitet Srbije u odnosu na SRJ i prethodno SFRJ u odnosima Crne Gore i Srbije je nesporan. Najprije, jer je i Crna Gora kao dio Savezne Republike Jugoslavije bila dio istog „kontinuiteta“. Potom i na osnovu člana 60. Ustavne povelje SCG kojom je Srbiji priznat međunarodnopravni kontinuitet, što je kasnije ostvareno i u UN. Da pitanje kontinuiteta u bilateralnim odnosima nije sporno ni od strane drugih bivših republika, svjedoče dva primjera. Između BJR Makedonije (danas Sjeverna Makedonija) i SR Jugoslavije je 8. aprila 1996. godine, zaključen Sporazum o regulisanju odnosa i unapređenju saradnje (Službeni list SRJ, Međunarodni ugovori, br. 1/1996). U članu 4. pomenutog sporazuma stoji: „Polazeći od činjenice da su Srbija i Crna Gora postojale kao nezavisne države prije stvaranja Jugoslavije, te imajući u vidu činjenicu da je Jugoslavija produžila međunarodno pravni subjektivitet ovih država, Republika Makedonija poštuje državni kontinuitet SR Jugoslavije…“. Sličan sporazum je potpisan između SR Jugoslavije i Republike Hrvatske 23. avgusta 1996. godine (Službeni list SRJ, Međunarodni ugovori, br. 5/1996), u kome je u članu 5. konstatovano: „Polazeći od činjenice da su Srbija i Crna Gora postojale kao nezavisne države prije stvaranja Jugoslavije, te imajući u vidu činjenicu da je Jugoslavija produžila međunarodno pravni subjektivitet ovih država, Republika Hrvatska konstatuje postojanje državnog kontinuiteta SR Jugoslavije“. Ovakvo ograničeno priznanje kontinuiteta od značaja je i za „naše“ pitanje u kontekstu, barem kada je riječ o istorijskom pravu.
Vlada CG
Gledano iz ugla pozitivnog prava stvari su tek djelimično drugačije. Nakon nezavisnosti Crne Gore i razbijanja državne zajednice sa Srbijom, mora se reći da status školskog broda „Jadran“ nije riješen.
Tokom trajanja Savezne Republike Jugoslavije, Zakon o imovini SRJ je u članu 35. (u vezi sa članom 2. i članom 39.) pravo svojine na svim sredstvima uključujući i imovinu vojske utvrdio kao imovinu SRJ. Isto određenje nalazi se i u članu 337. Zakona o Vojsci Jugoslavije, što ne treba da iznenađuje, jer su domen odbrane i bezbjednosti stavljeni u nadležnost savezne države, ranije SRJ potom SCG
Deceniju kasnije, kada je projektovani proces razbijanja SRJ bio u punom jeku donijeta je Ustavna povelja državne zajednice Srbije i Crne Gore. U članu 59, stav 3. Ustavne povelje SCG je određeno: „Imovina SRJ na teritoriji država članica imovina je država članica po teritorijalnom principu“.
„…nije konačno rješenje“
Međutim, ovo određenje ne prejudicira i konačno rješenje. Riječ je o načelnoj odredbi koja ne uređuje imovinskopravne odnose u slučaju prestanka postojanja državne zajednice SCG (svakako da rješenja o statusu nakon prestanka države ne sadrži niti jedan ustavni akt na svijetu). Naime, Ustavna povelja SCG uređuje aktuelne odnose u funkciji postojeće tada dejstvujuće državne zajednice kao jednog subjekta međunarodnog prava. U slučaju prestanka Državne zajednice, ova odredbe ne može da proizvodi pravno dejstvo u smislu konačnog rješenja imovinskih prava. U tom slučaju ilustrativne su i upućujuće druge odredbe Ustavne povelje.
Članom 60. stv 3. i 4. Ustavne povelje SCG je jasno utvrđeno:
„Država članica koja iskoristi pravo istupanja ne nasljeđuje pravo na međunarodno-pravni subjektivitet, a sva sporna pitanja posebno se regulišu između države sljedbenika i osamostaljene države.
U slučaju da se obje države članice u referendumskom postupku izjasne za promjenu državnog statusa, odnosno nezavisnost, u postupku sukcesije regulišu se sva sporna pitanja, kao u slučaju bivše SFRJ.“
Na osnovu navedenih odredbi Ustavne povelje, jasno je da se sva neriješena pitanja imaju rješavati kroz proces sukcesije, odnosno najprije kroz sporazum država članica, a potom i kroz primjenu Zakona o sukcesiji bivše SFRJ. Ovakvo rješenje je u skladu sa članom 24. Bečke konvencije o sukcesiji država u odnosu na ugovore. Imajući u vidu da sporazum o sukcesiji između Srbije i Crne Gore nije zaključen, već da su međusobni odnosi riješeni kroz „Sporazum o regulisanju članstva u međunarodnim finansijskim organizacijama i razgraničenju finansijskih prava i obaveza“ (Službeni glasnik RS, br. 64/2006), jedino utvrđeno rješenje predstavlja primjena Zakona o sukcesiji bivše SFRJ.
Sporazum o regulisanju članstva u međunarodnim finansijskim organizacijama i razgraničenju finansijskih prava i obaveza ne predstavlja konačno uređenje međusobnih odnosa. Ovaj sporazum između Srbije i Crne Gore ne pokriva samo sferu finansijskih pitanja. O tome svjedoči i činjenica da je navedenim sporazumom u članu 10. uređeno i potraživanje Srbije – po osnovu nepokretne imovine (Aerodromi Podgorica i Tivat), dok je članom 15. uređeno i pitanje „obima imovine koja je neophodna za funkcionisanje institucija DZ SCG i Vojske Srbije i Crne Gore“, što se svakako ne može smatrati razgraničenjem finansijskih prava i obaveza, već tipičnim obligaciono pravnim odnosima koji proizilaze iz svojinskopravnih odnosa na nepokretnostima. Upućivanje na Zakon o sukcesiji bivše SFRJ nalazi se i u članu 18. ovog Sporazuma kojim je uređeno sticanje prava (akcijskog kapitala) JUBMES banke u obimu koji je utvrđen Zakonom o sukcesiji bivše SFRJ, kao i pitanje stare devizne štednje (član 19.).
„Jadran nije riješeno pitanje između Srbije i Crne Gore“
Sljedeći aspekt razmatranja nužno predstavlja Sporazum o pitanjima sukcesije SFRJ (u daljem tekstu: Zakon o sukcesiji) potpisan u Beču, 29. juna 2001. godine. U članu 4. stav 1. ovog Sporazuma se navodi:
„Nezavisno od paragrafa (1) člana 3. ovog Priloga, pokretna materijalna državna imovina SFRJ koja je predstavljala dio vojne imovine te države, biće predmet posebnih aranžmana koji treba da se dogovore između zainteresovanih Država sukcesora“.
Na ovom mjestu treba ukazati da nije osnovan bilo kakav zahtjev Hrvatske u odnosu na brod „Jadran“, jer se pitanje posljednjeg titulara ili držaoca – kako se to često slavodobitno ističe, upravo prema Zakonu o sukcesiji ne odnosi na vojnu imovinu (član 3. stav 3. Zakona o sukcesiji).
Imajući u vidu navedeno, jasno je da imovinski odnosi koji se odnose na vojnu imovinu – u ovom slučaju brod „Jadran“, nije riješeno u međusobnim odnosima između Srbije i Crne Gore. Ilustracije radi, prilikom podjele Indije na Indiju i Pakistan, Indija je – kao država nasljednica zadržala gotovo cjelokupno naoružanje države prethodnice.
Sličan primjer predstavlja Ukrajina koja je „Budipeštanskim memorandumom“ iz decembra 1994. godine, svoje nuklearno oružje predala Ruskoj Federaciji, ili Protokol uz mirovni ugovor od 12. marta 1940. godine, zaključen između SSSR-a i Finske kojim su strane dogovorile recipročno ustupanje vojnih instalacija.
Naravno, treba ukazati na jednu opterećujuću činjenicu. Iako je izlazak Crne Gore iz državne zajednice učinjen na osnovu referenduma (sa više veoma upitnih karakteristika), kasnije postupanje Crne Gore je ugrozilo mirno rješavanje međusobnih odnosa. Tu svakako treba imati u vidu jednostrano priznanje tzv. Kosova od strane Crne Gore. Jer uistinu, teško je govoriti o rješavanju problema u „dobroj vjeri“ u smislu člana 24. Sporazuma, u okolnostima kad jedna strana ugovornica učini jedan od najvećih prestupa u međunarodnom pravu – kao što je to priznanje separatističke države na dijelu teritorije druge strane ugovornice. Na ovaj način – i to se mora reći, pored moralnog i pravnog grijeha i sama Crna Gora je sebe dovela u situaciju da odgovara na – za sada neprijatna pitanja imovine Srbije, koju tzv. Kosovo tretira kao sopstvenu imovinu na teritoriji Crne Gore.
Srbija danas, nakon svega, nema razloga da ne postupi racionalno i istorijski odgovorno. U ovom slučaju to se ogleda u pokretanju pitanja prava vlasništva nad školskim brodom „Jadran“. U interesu Srbije i Crne Gore je da se ovo pitanje riješi u skladu sa međunarodnim pravom, kao i priznatim pravima i preuzetim obavezama. Rješavanje ovog pitanja u granicama prava, i šire izgradnja međusobnih odnosa u granicama prava i prijateljstva može iznova izgraditi danas narušene odnose između dvije, u svakom slučaju, bratske države.

Одмах након стварања заједничке држава Срба, Хрвата и Словенаца, и формирања наше Краљевске ратне морнарице планирана је набавка школског брода, али за то у почетку нису постојале финансијске могућности. Одлука о набавци школског једрењака "Јадран" донета је у Београду, у јуну 1926. године, на другом састанку делегата поморске организације "Јадранска стража". Брод је требало да буде, и формално је био, поклон "Јадранске страже" Ратној морнарици Краљевине СХС.
⚓
Ко је колико допринио за куповину најљепшег брода наше Краљевске ратне морнарице и ЈРМ?
1. Србија 617.303 дин. (54%)
2. БиХ 310.850 дин. (27%)
3. Хрватска 130.631 дин. (11%)
4. Македонија 49.995 дин. (4%)
5. Словенија 31.793 дин. (3%)
6. Црна Гора 1.500 дин. (1%)
УКУПНО: 1.142.072 дин.
(Према извјештају о новчаном доприносу по обласним одборима „Јадранске страже“ за куповину школског једрењака „Јадран“ објављеном у Гласнику Јадранске страже за јануар 1929, стр. 28). Наравно, ријеч је о обласним одборима на територијама данашњих држава, које у оно вријеме нису постојале. Поређења ради, обласни одбори из читаве Хрватске (Сплит, Дубровник, Сушак, Загреб, Карловац и Осијек) приложили су 130.631 дин, док је само Београдски одбор приложио 150.000....
⚓
Будући да је коначна цена брода, исплаћена бродоградилишту у Хамбургу, износила 8.407.830 дин, остатак новца (више од седам осмина цене) обезбеђен је из средстава од ратних репарација које је Немачка била обавезна да плати због разарања Србије (и Црне Горе) у Првом светском рату. Јадран је изграђен у Хамбургу, у бродоградилишту "H. C. Stulcken Sohn". Био је то типичан једрењак типа баркентина (баркантин), опремљен за обуку помораца. Поринут је 25. јуна 1931. године и том приликом добио је име "Јадран". Но, због пада вредности марке и проблема са наплатом ратних репарација од Немачке дошло је до спора са бродоградилиштем, па је "Јадран" тек 27. јуна 1933. запловио ка Отаџбини, а у Тиват је упловио 16. јула 1933. године у 10 часова пре подне...

Председник Демократске народне партије Милан Кнежевић изјавио је да има информације да су се Хрватска и Црна Гора договориле о питању брода "Јадран".
"Договор је следећи – ми Хрватима враћамо брод 'Јадран'. Пловиће под хрватском заставом и биће у луци у Сплиту. Повремено, моћи ћемо да га користимо као тренажни брод", рекао је Кнежевић на данашњој седници парламента.
Он је изјавио да је Црна Гора "званично капитулирала".
"Ово даље значи да је следећа Превлака, 17 милиона за одштету логорашима у Морињу, враћање имовине у Боки, и то значи да постајемо протекторат Хрватске", додао је челник ДНП-а.
Загреб је недавно "упозорио" Подгорицу да неће ући у Европску унију ако не реши питања "обештећења логораша, наставак рада на проналаску 14 несталих из 'домовинског рата', процесуирање ратних злочина, решавање имовинско-правних питања хрватских породица које су у Црној Гори остале без имовине, а чији су судски процеси у застоју, очување спомен-плоче у Морињу и нужност промене имена базена у Котору, наставак разговора о граници на мору, те 'поврат' школског брода Јадран".

ПИСМО ПЛЕНКОВИЋУ: „ЈАДРАН” НИЈЕ РОЂЕН ИЗ ХРВАТСКЕ ДРЖАВНОСТИ
Историчар Александар Гајић упутио је отворено писмо хрватском премијеру Андреју Пленковићу поводом његове изјаве у Тивту да је школски брод „Јадран” хрватски брод. У писму Гајић наводи да „Јадран” није настао као хрватски, већ као брод Краљевске морнарице Југославије, и да се његова историја не може тумачити изван државног, војног и историјског контекста у којем је изграђен.
Писмо преносимо интегрално:
Отворено писмо Андреју Пленковићу
Господине Пленковићу,
Ваша изјава у Тивту да је школски брод „Јадран” хрватски брод није само политичка порука упућена Црној Гори, већ је и покушај да се један сложен, југословенски, државни, војни и историјски симбол сведе на билатералне односе две земље у процесу приступања Европској унији. Мислите да је довољно изговорити реченицу пред камерама, па да се избришу уговори, новац, државни континуитет, ратне репарације, морнарица која га је наручила и држава у чије је име тај брод уопште поринут.
Пре него што се још више залетите у Вашим освајачким изјавама, морате знати да „Јадран” није настао као хрватски брод, није наручен као хрватски брод, није плаћен као хрватски брод, није поринут као хрватски брод и није ушао у службу као хрватски брод, него је изграђен за Краљевску морнарицу Југославије, државе која је настала на темељима победе Краљевине Србије у Првом светском рату.
Наиме, ако већ говоримо о пореклу, онда почнимо од новца, јер је новац у овом случају најбољи лек против накнадне митологије. Укупна цена изградње школског брода „Јадран” износила је 8.407.030 динара, од чега је Јадранска стража, кроз добровољну акцију прикупљања прилога, обезбедила око 1.000.000 динара, што значи да је тај друштвени, поморски и патриотски прилог покрио приближно 11,9 одсто укупне цене брода, док је преосталих око 88,1 одсто обезбеђено преко државе, морнарице, кредита и немачких ратних репарација, дакле преко механизама оне исте југословенске државе чији је темељ био српски ратни, политички и међународноправни капитал после 1918. године. Ту долазимо до суштине коју Ваша изјава прескаче.
Јер ако је Хрватска данас спремна да „Јадран” прогласи својим зато што је његова матична лука била Сплит, онда Србија има још старије, дубље и теже аргументе да каже да је тај брод и њен, јер он није рођен из хрватске државности, него из југословенске државе створене после српске победе, голготе српске војске, на костима српских жртава, али и српског међународног признања.
Матична лука није исто што и власништво. Сплит није наручио „Јадран”, нити га је платила хрватска држава. Хрватска држава није 1930. године закључила уговор у Хамбургу. Брод је наручен за Краљевску морнарицу Југославије, а та Југославија није пала са неба, него је израсла из победничке Србије, из државе која је у Првом светском рату изгубила огроман део свог становништва.
Зато није могуће историју „Јадрана” започети у Сплиту, а притом прећутати Београд. Није могуће позвати се на југословенску имовину, а избрисати државу која ју је створила, и није могуће тражити брод као национално наслеђе само на основу луке у којој се налазио. Ако је критеријум лука, онда је Ваша теза више него плитка.
Са друге стране, ако је критеријум жртва на којој је настала држава која је брод наручила, онда Србија не само да мора бити за столом, него има право да постави питање како је могуће да се данас о „Јадрану” разговара као о спору између Хрватске и Црне Горе, док се Србија, чија је победа створила политички оквир у којем је брод настао, третира као неми посматрач сопственог историјског наслеђа.
Зато, господине Пленковићу, ако Ви тврдите да је „Јадран” хрватски, онда Србија има пуно право да каже да је тај брод и српски, не зато што жели туђе, него зато што не дозвољава да се заједничко претвори у искључиво хрватско, да се југословенска имовина претвори у национални трофеј једне државе и да се српски удео у настанку те државе и њене морнарице гурне под тепих, као да су бродови сами себе градили, као да су репарације саме себе исплаћивале и као да је Југославија настала без Србије.
Ваша реченица у Тивту зато није само спорна, него је и историјски дрска. Она од брода који је био симбол једне заједничке државе покушава да направи доказ једне накнадне националне својине, али баш зато отвара питање које можда у Загребу нисте желели да отворите: ако Хрватска има право да потражује „Јадран” на основу југословенског наслеђа, онда и Србија има право да потражује свој део тог истог наслеђа, јер „Јадран” није хрватска успомена изолована од српске историје, већ пловећи доказ да је Србија својом државношћу, својом победом, својим новцем, својим људима и својим жртвама била уграђена у темеље државе која га је створила.
Зато је занимљиво како се у хрватској интерпретацији историје Југославија појављује само онда када нешто треба узети, а не и онда када треба признати ко је ту државу створио, бранио и финансирао. И пре него што Вам следећи пут падне на памет да југословенску историју третирате као шведски сто, да уређујете границе, да уцењујете тренутним позицијама, када следећи пут помислите да кажете да је „Јадран” хрватски, сетите се да има неко ко је у тишини пристојно и гласно ћутао до сада, те да Вам се јасно поручује:
„Мало је и наш!”
Извор: Политика